Биографија

1876. 23. (31) март Борисав Станковић je рођен у занатлијској породици, у Врању, од оца Стојана и мајке Васке. Деда по оцу, Илија, био је обућар у Врању, ожењен Златом, из некад угледне трговачке породице Јовчића. Отац Борин, Стојан, био је обућар у Горњој махали и чувени певач.

1881. Када му је било пет година умире му отац, а са седам губи и мајку.

1883. Полази у основну школу у Врању.

1888. Уписује се у нижу гимназију у Врању.

1892. Завршио је четврти разред гимназије. Професори су му били Јаша Продановић, Дража Павловић, Миливоје Симић.

1894. Сомборски „Голуб“ објављује песме Жеља и Мајка на гробу свог јединца, са потписом Борко.

1896. Умире баба Злата. Последња душа која постојаше за ме. Последњи кут мога стана, последњи огранак моје родбине, баба моја умрла је! Ни оца ни мајке, ни брата, ни сестре, нигде никога. Сем ње. А она ме је од „мрву мрвку“ однеговала. Ње више нема. Осми разред гимназије је завршио у Нишу са добрим успехом. Исте јесени долази у Београд и уписује се на Правни факултет – економски одсек Велике школе.

1897. Ради као практикант Државне штампарије.

1898. У „Искри“ објављује своју прву приповетку Станоја. Касније ће у истом часопису објавити још две приче, Ђурђевдан и Прва суза, а у сарајевској „Нади“ – Тајни болови.

1899. Издаје прву збирку приповедака, Из старог јеванђеља.

1900. Прво извођење Коштане у београдском Народном позоришту. Од 1. маја 1900. постављен за практиканта Министарства просвете. Прелази на рад у Управу Народног позоришта у Београду као рачуноиспитач.

1901. Објављује седам приповедака.
Отпуштен је из службе „због неуредног доласка на дужност“; два дана касније постављен је за практиканта Министарства иностраних дела.
Прерађена Коштана, октобра 1901, на сцени Народног позоришта доживљава велики успех, нарочито после одушевљене критике Јована Скерлића.

1902. Излазе му три књиге: Стари дани, Божји људи и Коштана.
27. јануара оженио се Ангелином Милутиновић.

1903. У „Колу“ објављује и трећи роман – Газда Младен.
Почетком године прелази у Министарство финансија (остаје до 1913) као „контролор трошарине“ у Бајлонијевој пивари. Рађа му се кћи Десанка. Кум на крштењу је Бранислав Нушић.
Добија стипендију Министарства просвете и са платом писара Министарства финансија и додатком из „Финансијског прегледа“ одлази у Париз.

1904. После годину дана, укинута му је стипендија и „репатриран“ је у Србију. Револтиран, даје отказ на државну службу, а са групом писаца који су се осећали „сувишним у Србији“ учествује на протестним вечерима. У полемици је са Радојем Домановићем. У знак протеста пише писмо Николи Пашићу.
Рађа му се друга кћи, Станка. Кум је Јанко Веселиновић.

1905. Прерађује Коштану и штампа је у „Бранковом колу“.

1906. У часописима објављује приче Из мога краја. Ради као порезник треће класе Београдског пореског одељења.

1907. Нову верзију Нечисте крви објављује у „Делу“.

1909. Завршава Нечисту крв. Док безуспешно покушава да нађе издавача, роман ће објавити у наставцима у „Летопису Матице српске“.

1910. Будући да је одбијен и од Коларчеве задужбине, одлучује да свој први роман, Нечисту крв, објави сам. Зато објављује Књижевни оглас који ће Матош штампати у загребачком „Савременику“.

1911. Постављен је за контролора прве класе Државне трошарине.

1912. Са ансамблом Народног позоришта гостује са Коштаном у Софији.

1913. Премештен је у Министарство просвете и вера, на дужност референта црквеног одељења. Родила му се трећа ћерка, Ружица. Објављује друго, прерађено издање Божјих људи.

1915. Поштеђен „војништва и учешћа у ратним напорима“, налази се једно време у Врању, а затим у Нишу, где је прешла читава Влада са администрацијом. Као референт Црквеног одељења одређен је да службено прати вод који, у повлачењу, преноси мошти краља Стефана Првовенчаног из Студенице према Пећи.
Породицу оставља у Краљеву; у Пећи напушта војску која је кренула преко Албаније и одлази у Подгорицу, а затим на Цетиње.

1916. После капитулације Црне Горе пошао је преко Босне за Београд, али је на путу задржан у Дервенти. Сви рукописи остали су му у Нишу. Захваљујући Кости Херману, некадашњем уреднику сарајевске „Наде“, тада „заменику шефа војног Гувернемана за окупирану Србију“, Станковић се, поштеђен интернације, вратио у Београд.

1916–1918. Сарађује у „Београдским новинама“.

1918. Нечиста крв излази у Женеви као издање „Библиотеке jугословенске књижевности“.

1919. У листу „Дан“ објављује успомене Под окупацијом. „Политика“ у низу чланака напада Станковића због сарадње у „Београдским новинама“.

1920. Постављен је за референта Уметничког одељења Министарства просвете.

1922. „Новости“ објављују у наставцима успомене Под окупацијом и Забушанти. Постаје шеф Одсека за статистику Министарства просвете.

1924. Низом пригодних манифестација, обележена је двадесетпетогодишњица књижевног стваралаштва Б. Станковића. Излази треће, прерађено издање Коштане. Моји земљаци – последња објављена приповетка. Постављен је за референта Одељења за основну наставу Министарства просвете. Жали се Државном савету, који одбацује Станковићеву жалбу.

1927. Марика Јеминовић, звана Коштана, преко свог мужа Максута, тражи од писца део тантијеме од приказивања Коштане. Нападе и одбране објављују готово све новине. „Политика“ у свом коментару 13. марта доноси и ове редове: „Једно лице тражи писца! И од писца тражи паре! Тражи да писац плати зато што је писао!“
Решењем министарства просвете од 30. марта, Б. Станковић је стављен у пензију.
Премијера Ташане у Народном позоришту. Пред зградом Позоришта, 21. октобра око подне, позлило му је. Пренели су га његовој кући. Издахнуо је, истог дана, пред поноћ. Умро је у педесет другој години живота.