ЧИТУЉА

Гроб Боре Станковића

Смрћу Борисава Станковића изгубљен је један од најмоћнијих представника наше приповетке. Његов књижевни значај утврђен је био још пре рата, и може се рећи да он својом делатношћу потпуно припада предратноме времену. Његова књижевна физиономија се у то доба и стварала и завршила. Отуда су и његову смрт данас најнепосредније могли да осете као истински велики губитак само људи који носе још живу успомену на доба у коме је Станковић дао своја дела, и давао их у триумфу какав се онда, па и данас, ретко доживљавао. За данашње време Борисав Станковић је остао скоро странац. Оно није одговарало његовој природи. И он га је незадовольно подносио. Вратоломни ритам данашњега живота, са непрестаним и често неразмишљеним новотарењима, Није могао да поднесе и Борисава Станковића, који је својим приповеткама, романима и драмама створио читаву епопеју старинскога живљења. Осећало се да се Станковић, тако рећи, повлачи из савремености. Тиме се, можда, да тумачити и његова дугогодишња књижевна пасивност. Али то је, са друге стране, имало и за последицу да нове генерације нису појимале сву његову вредност. Он им је остао далек.

Несрећно је да је Борисав Станковић умро баш у тренутку кад се враћао књижевноме раду. Његова Ташана, која је тек пре извесног времена приказана у позоришту, и својом појавом значила свакако jедан нов успех њена писца, показује јасно да се таленат Станковићев није био утрошио, као што се по његову непроизвођењу могло, може бити, закључити. То старо дело подмлађено је и оживљено многим новим уносима, и баш га је та прерада књижевно подигла високо. Може се веровати, а има знакова који то и потврђују, да би се Станковић, после пробе са Ташаном, латио и нових стварања. Несрећан удес је то прекинуо.

Српски књижевни гласник, 1. новембар 1927.