Ја не волим да радим - Борисав Станковић, разговор

 

— Не, свему је томе крив један рђаво схваћен национализам!

 

— Почеци су ми били тешки. Слао сам своје рукописе од уредништва до уредништва и свуда био одбијан

 

— Нема ту, брајко, да они тамо „прелазе границу“, јер то не значи ништа, то је новинарска фраза. Има да се буде у таквим тренуцима или уметник или да се оде у порнографију

 

 

Затекао сам једног средовечног господина, у тамном оделу, где седи у трсканој наслоњачи (на малој тераси која завршава тунел од винове лозе) пушећи. Он има плаве очи које гледају помало испод обрва, мршаве потшишане бркове. У дворишту се сусрећем са три љупке госпођице Станковић које редују по кући; на улазу са Госпођом која ме доводи до терасе.

 


Фотографија из 1917.

— Ах, разговори интервјуи! — почиње г. Станковић преко дуванског дима, једним врло дубоким и тихим гласом. — Шта ја имам да вам кажем? Што не идете код других? Ја не радим више, не штампам; живим повучено. Ствар је у овоме: ако човек не може да даје увек нешто боље и јаче него што је раније давао, најбоље је да не даје ништа. После, ви сте млади, ви то не можете разумети, али је по среди и рат. После ових грозота, како мора ономе који је видео сву несрећу и разумео је, који је видео крв, срушене вароши, помрлу децу, поубијане мужеве, упропашћене жене, како мора ономе да изгледа ништаван сав човеков напор. Каква уметност, каква књижевност! Шта она ту може да учини, како да оплемени оно што се не да оплеменити: искасапљене људе, просута црева, крв? А ми који смо били ту и видели, не можемо да идемо даље и да пишемо о другоме: сва та грозота је присутна. Можда ћемо моћи да је се ослободимо за десетину година. Можда ћете ви млађи моћи пронаћи у свему томе, тамо касније, инспирацију, али за нас, да се удаљимо од свега тога треба бар десет година

. . . — ...

 

— Не, свему је томе крив један рђаво схваћен национализам! Оно што се зове: бугарофилство, србофилство . . . А зашто? Чему?

 

НИЈЕ ПРИЈАТНО ИЋИ КА СЛАВИ

 

Још дуго г. Станковић наставља да говори о овој теми која га, изгледа, увек добро узбуди. Трудим се да га наведем на разговор о њему самом, о чему опет он нерадо говори.

 

— Младост? — једва приметан осмех лебди на г. Станковићевом лицу.

— Па ето, другојачије је било него сада. Славна плејада! Друговало се, волело. Није било ове партијске подвојености. Један од мојих најмилијих професора био ми је покојни Дража Павловић, Бог да му душу прости. У то време сам гутао све велике стране романе, нарочито Сјенкјевича и пољске романтичаре, оно о властели, о дворцима, о двобојима. Јадни Дража Павловић ме је увек отрежњавао. Обична му је реч била: „Еј мој, све је то измишљотина!“ Један од мојих професора, који ме је навео на читање, и чијом сам се библиотеком највише служио, био је г. Јаша Продановић. Друговао сам, иначе, сада већ скоро сви покојници, са Јанком Веселиновићем, Радојем Домановићем, Милорадом Митровићем . . . Ех, било је то друго време!

 

 

Г. Станковић заћута само толико да на већ допушеној цигари запали нову. Г. Станковић иначе пуши без престанка и пали цигару на цигару.


Једна од последњих фотографија Б. Станковића

— Почеци су ми били тешки. Слао сам своје рукописе од уредништва до уредништва и свуда био одбијан. Покушавао сам и код књижара, али је свуда био исти одговор. И да бих штампао, потписао сам — меницу. То ми је била прва меница у животу. Штампар и први поверилац ми је био г. Аца Станојевић, а меница је гласила на 150 динара. Тиме сам издао своју прву књигу. После је већ ишло. Ови млади почетници нека не замишљају да је то слатко и пријатно ићи ка слави, а још мање да је пријатно бити славан човек: мада слава није баш никоме на одмет . . . Само, идете улицом, а свет вам се загледа у ципеле, одело, шешир, да види да ли је све у реду

. . . — ...

— Не волим код ових најмлађих оно стално истицање свога ја. Ја, ја, добро... своје ја је најпрече и врло занимљиво, али то ја треба да буде са нама, са нашом културом. Иначе има их . . . млади и талентовани. Узмите Ујевића, само док се мало разбистри, или Црњанског . . . овај само још мало да остари и да се среди. Погрешка коју је учинио Скерлић и његова група са својим стилом још има својих жртава, и данас. Тражен је, као први услов једног књижевног дела, стил, коректно писање, углађеност. А тај стил је упропастио неколико српских талената, узмите само као пример Ускоковића и још неколико млађих. Све им је било шта ће критика рећи. Код Ускоковића, ако се сећате, има једно место, мислим у Дошљацима, где тако неки студенти поваљују неке студенткиње. И он да би остао „у стилу“ напише просто на том месту: „И они пређоше границу“ . . . То је Скерлићев грех. Нема ту, брајко, да они тамо „прелазе границу“, јер то не значи ништа, то је новинарска фраза. Има да се буде у таквим тренуцима или уметник или да се оде у порнографију. Они који немају снаге или одлазе у порнографију или у „стил“. Код мене имате у Нечистој крви оно место са Софком и мутавком кад му она узима руку и меће је у своја недра. А је ли то порнографија?

. . . — ...

— Па рекао сам вам . . . Сва је ствар у овоме: ја сам то осетио и хоћу да изразим. То је просто. А било је једно време када су писци полазили у стварању од једне лектире: прочитају Тургењева, допадне им се оно његово писање, они његови карактери, па онда траже око себе, по својој околини нешто слично. То је било једно време у моди. Сада имате другу моду, са овим најмлађим. Све је то губљење времена. Бити по моди то олакшава пут, али се губи у томе своје ја, губи се оно што је најзначајније у човеку: његова личност.

 

 

НЕЧАСНА КРИТИКА

 

— Више књижевника, говорећи о неоријентисаности у нашој књижевности, тодвлачи чињеницу да данас немамо правих критичарских духова. Шта ви мислите о критичарима и критици уопште? Г. Борисав Станковић има један шеретски осмех и једно слегање раменима.


Фотографија из 1924.

— Шта да вам кажем о томе? Просто неколико закључака, једино то. На пример, у предратној малој Србији било је више морала у критици него што га данас има. Друго, све што се пише то је апстрактно, без везе са нама. Проналазе, поводом једног дела, све неке сличности са овим или оним страним писцем, тек колико да покажу да су они то прочитали, да знају. Покојни Домановић се већ љутио због тога. Обично је говорио: „Упоређују ме тамо са неким страним писцима, које нисам ни чуо ни видео — а не видим шта треба да исправим и шта ми се замера.“ Ова данашња критика нема љубави према талентованим почетницима, не показује никакву симпатију према њима, не чини ништа да их културно уздигне. Књижевних друштава нема, а неко мора помоћи младе таленте.

— ...

— До реализма сам дошао спонтано, не размишљајући о томе. У то време нисам знао шта је то натурализам, или идеализам. Ја сам човек који се не занима теоријама ни интелектуалним конструкцијама. Интелигенција не ствара уметничка дела, она може да разуме или да углача што осећаји створе.

— ...

— Моја главна лектира су били руски писци четрдесетих и шездесетих година, Пољаци и од Француза Доде и Мопасан. Нарочито сам волео Тургењева. Читање Бедних људи од Достојевског учинило је на мене један од најјачих утисака. То је остала једна од мојих најомиљенијих књига. Од других ствари Достојевског волим још Затисе из мртвог дома. Какви типови, какви карактери, каква човечност у тој књизи!

 

— А „Браћа Карамазови“?

— Не волим их. Све време се осећа из њих епилепсија Достојевског. Осећам, читајући Браћу Карамазове, физичку нелагодност. Не волим их.

— ...

— Мој начин рада је врло прост. Носим у глави до краја једну сцену и тек је онда бацам на хартију. Наравно да се касније исправке саме намећу. Али дешава се и ово: имам једну сцену готову, свршену. Почињем да је пишем и неочекивано испод те сцене појављује се једно друго решење, једно друго груписање, друга слика, која ми се никад до тог тренутка није представила пред духом. То ново решење буде толико јако да одем за њим без размишљања. Тек ако после неколико дана успем да ту исписану сцену сведем на ону замишљену. Неки пут испадне да је то ненадано решење боље од оног замишљеног и онда га оставим, али...

 

— Осећате ли ви оно што неки називају „радост стварања“?

Детаљ фотографије из 1910.
Детаљ фотографије из 1910.

— Не, ја не волим да радим. И тешко је то, то је као кад човек узме да копа

. . . — ...

— Моја концепција уметности је такође проста: једна уметност ако не покрене нека племенитија осећања у вама, није уметност. Друго, треба да чини да заволите свога ближњег.

 

УМОРАН САМ

 

Данас имате једно изванредно доба тражења путева и циљева. Да ли бисте рекли коју реч о правцу којим би имао да крене наш савремени роман?

— Не, не! — г. Станковић се поново осмехну једва приметним осмехом — и овако сам доста говорио. Шта мислиш шта би они тамо естетичари рекли? Доста ти је ово. И уморан сам.

Осетих да је разговор свршен. Покушах. да добијем још који одговор али је Г. Станковић вешто прелазио на друге ствари. У ове кишовите летње дане по виновом лишћу  има увек то мало воде; видеx да се то Зеленим гроздовима блистају капљице. Једна кокошка је кокотала негде у дворишту. Ипак не хтедох отићи пре него што добијем обавештења о Ташани, једној већ готовој драми, која је за време рата изгубљена.

— Пред саму бежанију добио сам рукопис из Позоришта на чување. Метнуо сам је у своју фиоку, у свој сто који сам имао у Министарству просвете. Ко зна ко је са мојом Ташаном увијао своје прљаве ципеле. Није била што и Коштана, али је била интересантна.

Али Ташана није цела уништена. Сећам се да су објављени поједини чинови и сцене по „Звезди“, „С. К. Гласнику“ и неким дневним листовима. Зар немате намере да допуните оно мало што недостаје? Г. Станковић устаде, запали нову цигарету и, пратећи ме кроз тунел од винове лозе ка капији, рече замишљено:

— Чему? Ти си још млад, ти то не разумеш . . . Не хвата се птица кад једном одлети. . .

 

Бранимир Ћосић (1903- 1934) био је прозаиста и новинар. Објавио је за живота три књиге приповедака, три романа, међу којима је најуспелији „Покошено поље“, и књигу интервјуа – Десет писаца – десет разговора (заправо их је девет, јер је Божидар Ковачевић забранио да се објави већ објављени разговор). Припадао је групи млађих српских књижевника којима је Станковић предвиђао успех.

13. августа 1926.
Бранимир Ћосић