КОШТАНА ХОЋЕ НОВАЦ

"Политика" истражује случај побуњеног лика

 

У Врању је било неколико циганских трупа, и трупа у којој је била Коштана била је најбоља и најчешће су је позивали по кућама имућнијих

 



У нашој јавности избио је последњих дана“ један необично занимљив литерарни спор, ако се он уопште тако може назвати. Модел, то јест лице, којим се писац послужио у свом комаду тражи сада награду за то.

Ту несрећу да се главна личност из комада побуни против писца и поставља му чудне захтеве, доживео је наш познати писац г. Бора Станковић. Пример можда јединствен у целом свету.

Јунакиња из његове „Коштане“, стара Циганка Марика Јеминовић — Коштана, коју је г. Станковић узео за главну личност у својој „Коштани“ — побунила се сада и полаже право на „Коштану“, у најмању руку као и аутор комада.

Док је била млада уживала је гледајући како се „Коштана“ превија у источњачким играма на позорници, и била је захвална писцу, који је прославио. Али сад, то је за њу мучење, и она тражи награду, сматрајући да је колико и писац допринела стварању „Коштане“.

Супруг живе Коштане стари Максут појавио се пре неки дан у престоници са својом циганском торбом пуном молби и представки на угледне политичке личности, да се његовој жени додели право да се користи комадом који је написао г. Станковић. Појава Максутова са чудним претензијама, колико смешним толико и занимљивим, пала је као бомба и изазвала огромно интересовање за овај необичан спор. Нарочито је цела ствар узбунила писце. Тако се тврди да су јуче неки цео дан претурали протоколе умрлих да се увере да су лица њихових комада помрла.

Интересантно је у овој ствари чути мишљење самог писца „Коштане“.

 

ПОСЕТА Г. СТАНКОВИЋУ

 

Наш сарадник посетио је јуче г. Станковића у његовом стану. Стан г. Станковића налази се у Вршачкој улици број 26, поред самог Дунава. То је једна узана и дугачка кућа, са малим двориштем засађеним лозом. Права врањска кућа у Београду.

Иако је било већ подне г. Станковић није био код куће. Тек два часа доцније он је дошао, опрезно прелазећи двориштем. Био је необично расположен, што није увек случај.

— Чекају те гости, Боро! — упозорила га је његова симпатична госпођа.

— Сигурно новинари, — одговорио је г. Станковић, који се досетио који су то гости што тако истрајно чекају.



Седајући у плетену столицу до врата, он се обратио нашем сараднику:

— Због Коштане . . . Интересује нас да чујемо шта ви мислите о захтеву Коштане.

— Необична ствар. То је неко наговорио. Коштану сам ја први пут видео у Врањској Бањи пошто се мој комад играо. Знам је само као гимназијалац од раније. У Врању је било неколико циганских трупа, и трупа у којој је била Коштана била је најбоља и најчешће су је позивали по кућама имућнијих Врањанаца. Оно што сам ја писао о Коштани није Коштана у самој ствари. Она је друго, а то не зна ни Максут.

Затим је г. Станковић дао нашем сараднику изјаву коју је спремио за „Политику“.

— Алфонс Доде би се слатко смејао кад би знао да се обнавља историја породице Волмажурових у његовом роману „Нума Руместан“.

Ви свакако држите да Коштану неко наговара?

— Особито од кад је онај Никола Трајковић писао да г. Милан Беговић преговара са неким америчким кућама о продаји ауторског права за приказивање „Коштане“ у Америци, и да бих ја за то добио милион долаpa. А већ три године „Коштана“ се не игра у Позоришту, и ја сам изгубио око 70.000 тантијеме.

Могуће да ће овај случај учинити дa „Коштана“ узме опет своје место у националном репертоару.

— Ово би се дало искористити као реклама и кућа би била пуна. Али шта ћете! Дaнас писац не мора само да напише комад него још и да нађе глумце.

Пошто је разговор о Коштани и „Коштани“ био завршен, наш сарадник је запитао г. Станковића да ли припрема неки нов комад...

— Завршио сам пре неки дан „Ташану“ и предао је Народном позоришту.

Је ли и „Ташана“ из врањског живота?

— Да . . . из врањског живота — одговоpио је г. Станковић и замислио се.

Потом је прешао на причање успомена из младих дана. Оживљавајући их својим сликовитим причањем. Нарочито се пријатно сећао једне успомене, кад су га затворили у кућу да би написао фељтон за „Политику“ и кроз прозор му доносили пита. Време је било да после дугог разговора г. Станковић најзад руча и наш сарадник се дигао да иде. Али то је било немогућно. Требало је испити све што је донесено. Такав је обичај у Врању и г. Станковић се њега држи и у Београду.

Политика, 12. марта 1927.

 

ОДГОВОР Г. СТАНКОВИЋА „ОРТАКУ“ КОШТАНИ

Уредништву „Политике“,

Е хајд баш да одговорим моме ,ортаку” Коштани.

Коштану, после мог сећања из детињства о њеној игри и певању по свадбама, први пут сам у животу видео у Врањској Бањи, када се „Коштана“ већ играла у Народном позоришту.

Сва њена причања о њеним доживљајима састојала су се у томе, да је частим ракије, а од моје жене, затим г-ђе Спасић и женске публике, да извуче који пар чарапа или коју реклу. Да она зна, по причању њених савременика, зашто су је прозвали Коштаном (кестен), одрекла би се тог надимка, а још мање би тражила лажно уверење да је она била тај кестен.

Аналогно томе значило би, да сваки човек у Врању, који се зове Митке, имао би право да тражи тантијему.

Г. Влајко Коцић, народни посланик који хоће овај спор да заглади, боље би учинио, да у својој новој палати уступи Коштани једну собу и да је изложи на прозору, па би више зарадили и он и она, него што њена корисница и његова кирија износе.

С поштовањем Београд, 11. марта 1927.

Бора Станковић.