Покушај aутобиографије

И ево моје, најгорег и најпокваренијег књижевника, историје:

Прве моје приповетке није хтео ни један лист да штампа. Када је Андра Гавриловић покренуо своју „Искру“, први је он штампао две моје ствари. Не само то, него ме је позвао и ободрио на даљи рад. И обећао да ће за прву моју збирку приповедака написати предговор. Ја сам дао оглас и до Аце М. Станојевића штампао прву моју збирку „Из старог јеванђеља“. За време купљења претплате, што год сам новца добијао ја сам давао г. Андри Гавриловићу, да он то чува, бојећи се да не потрошим, да бих имао чиме да платим када буде готова књига. Али, показало се оно старо правило, да је мој књижевни отац и писац предоговора мојим приповеткама, као веома потребит, потрошио оно што сам му давао на чивање (око стотину динара), а обичан, прост штампар, Аца Станојевић, показа се већи поштовалац књижевности, јер ми уступи књиге на продају, да му после отплаћујем колико могу.

Успех који су постигле исте приповетке, које су до тада биле од уредништва одбациване, био је велики. Павле Маринковић у ондашњој „Звезди“ Јанка Веселиновића први је својом критиком скренуо пажњу, хвалећи их. Моји професори који су ми, гоњени од тадањих реакционарних влада, били наставници у мом забаченом Врању, Љуба Давидовић, Јаша Продановић, Света Симић, Дража Павловић, поласкани успехом свога ђака, одмах су ме прихватили. Узалуд Андра Гавриловић, код тадашњег председника владе Владана Ђорђевића, успева да ме овај позове и да ми саопшти да се имам јавити тадањем министру просвете, Андри Ђорђевићу, јер су решили...