Сто живота Боре Станковића

Станислав Винавер

 

Са Бором сам провео године и тренутке. Неки пут ми се чине баш ти тренуци као претежни, а године као случајне: обично трајање што испуњује време својим празним градивом. Бора је после светског рата радио у Уметничком одељењу Министарства просвете (у ствари у „прикоманди“; припадао је одсеку за основну школску наставу), где и ја, и залазио у моју канцеларију на разговор, кафу и ћаскање. Увече ме је вукао (неки пут и са Драгутином Костићем Ћелешом) по кафаницама и крчмицама на Дунаву. Ту би ми он, с времена на време, раздрагано или суморно, рекао понешто кроз облак дувана и алкохола, као Јехова Мојсеју кроз онај облак на вулкану Синају. Увек је то било неко људско искуство и нека животна мудрост. Изгледа да их нема без тајне, па можда и неке врсте хексаметра. За мене је он био књижевни Јехова, чак и зато што се изражавао немушто. Дакле, крњим стихом, акалектичним, скраћеним реченицама. Та и Мојсеј је, у Библији, био некако мутав, запињао је језиком. Претпостављам да је и његов вулкански бог (Аполо је, код Питије, имао нешто мање дима, пa је био разговетнији) запињао у говору: речи су биле и сувише важне, и нису смеле да се расплину у облаке жубора. Свакако: тешке речи, тешко се зборе, тешко изговарају. Мука је то и невоља а не цвркут и весеље!

 

ИНТЕРВЕНЦИЈЕ

 


Биста на гробу Борисава Станковића

Пошто сам најдубље и најтоплије волео великога, на речи тешка писца (старајући се вазда да му погодим ћуд и расположење), као и сва наша група, као и Тин, и Тоша, и Растко, и Рака — сматрао сам да не смем да пропустим ниједно његово облачно откровење, ни једно његово муцање, грцање, клетву, псовку, из пажње и љубави сам му и коректуру правио, у издавачком предузећу где сам био секретар. Па и доцније, и обимније, сасвим анонимно, био сам му скромни „издавач“, као што сам се ставио у исту службу још тројици великих наших немуштих и скровитих: Растку (у „Прогресу“), Црњанском (у „Албатросу“) и Момчилу Haстасијевићу (у „Целокупним делима“). Наравно, никад се не бих усудио на оне језичке поправке које је предузимао са Бориним текстом бритки Драгутин Костић Ћелеш (из милоште смо га звали „Ћелеш“, јер је то име добио у исламу, а прешао је у ислам због неразмрсивих брачних питања). Драгутин Костић обожавао је Бору, али је сматрао да сме да му подвргава текстове очигледним калупима граматичке правилности. Костић је био највећи зналац свега српскога. Он је знао: шта су калуђери- преписивачи остављали потомству тајним писмом, да се не заборави у мраку времена и сујети дана; он је знао које је све драгоцене прсте и нокте и којих све светаца, свети Сава куповао у Светој земљи и на Блискоме истоку, па и зашто. Он је знао како је постао и могао постати десетерац и како су народни певачи спевали, у зори историје, бекство Растка Немањића, он је, такође, знао и најмањи детаљ из Боринoга света (чак и како се зове која врањанска хаљина), и борио се са Бором да ово или оно истакне као претежније, или да се оно тише и заглушније промуца. Инстинктом старинског књигољупца и преводника светих текстова он је осећао боље но ико: како мора да изгледа било чија велика проза у завршној својој редакцији, која се оставља за све векове потомству. Ја сам пак покушавао, интерпунктистичким виспреностима, да сачувам цео целцат текст Борин: ако је, неодољивом потребом за чулном обнаженошћу, за страсном присношћу однекуд изронио неки номинатив, уместо горопадног аблатива — да се то ипак тако остави (и то тако, рецимо, што ће се згодно испречити две тачке, или запета, миг, сев интерпункције); ако су искрсла пуна два глагола место једног (а она означавају, тако искрсла, извесно колебање у радњи, извесно посртање и подрхтавање, интервал тупа осећаја, место прецизне, оштре чињенице догађаја); ако је, рецимо, неком изванредном преосетљивом интуицијом употребљен прелазни глагол место непрелазног (народ зна шта чини, кад тобоже греши: онда је најдуховитији) — да се и он сачува, штавише, интерпункцијом, не само спасе него и истакне, као неопходан. Тако сам издавао и Црњанског, и Растка, и Биста на гробу Борисава Станковића песме Момчила Настасијевића (које, друкчије исписане, не би биле преточена песма). Удубљивао сам се у суштину тих живих ткива од речи — све сами неравни кончићи и чворићи — зблеснут тобожњим граматичким „неправилностима“, и пре свега: дрхтавим распоном у осећајима. Тај распон осетио сам и код стаpинских наших писаца (изненадно се пропусти и изостави све што је излишно у тај мах!) код Саве и Доментијана, али највише код Гундулића, обилатог, па ипак пуног недоумица, Гундулића који је пред очима имао јасне и кликтаве обрасце италијанске а ипак је муцао! Још увек муцамо! Кад мислимо да смо јасни, најјаснији — непотпуни смо и онда! Како се код Гундулића гомилају глаголи да би исказали колебање, снебивање и што већи обухват: чула големо наслућују, она би хтела што више, као шестаром, да обухвате речима — а граматика и логика противе се: то је класична навика господарских самосвесних култура. Ове вазда захтевају ограничене досеге, прецизност.

 

ПРОТИВ ДЕСЕТЕРЦА

 

Са писмених текстова Бориних прешао сам и на Борине усмене текстове: макар то биле само појединачне, прогрцане речи. Хватао сам им и контекст. Ми заборављамо тако често на пропратне околности, на контекст. Имамо ми неодољиве ритмове у десетерачком подручју. Ту све тече. Десетерац је победио све зазоре и духовне сметње. Тече, као воде и реке, жубори, као врела и извори, одмиче истина спорим, али незадрживим током у вечност. Пола је милиона само објављених десетераца наших, и ми можемо и морамо да замислимо да је читавом нашем говору претила грозовита опасност да потече и протече десетерцем. Све нас је напуштало. Ритам је био и сувише неодољив. Све је било у десетерцу, и за десетерац, подједнако значајно, подједнако се отимало у десетерац. Наша је епска речитост свакако епска речитост велике врсте, одмерена и усмерена — ко да је задржи! Али, ето, и Французи већ нису знали куда ће од свога александринца! Па се код нас нашли писци страснијег грцања, тешких несклада, горких пребола — у областима чији језик не протиче сав овејаним десетерцем. Те области, одраније, хтедоше друго нешто рећи! Такав је Јаша Игњатовић, такав је Настасијевић, такав је Растко Петровић, такав је Црњански. Такав је, пре свега, Бора Станковић. Ту једна једина реч, један осећај, један крик — осваја: јавља се поремећени појединац који види, слуша, осећа изван јата. То није поворка равномерна и, по птичијем, усмерена да се изгуби. Ту долазе до права свог сви поједини наши доживљаји (макар и наказни), ту видимо, ту знамо, ту осећамо: да сваки тренутак и потез живота има своју коб, може да је има, мора да је има, и да се над сваким, ма како скроман био, ма како историјски незнатан, над човеком-појединцем отварају (у часове баснословне) небеса и благослова и проклетства, понори и дубине живог, истинског, слатког живота; да има човека и изван историје, и времена и изван сата- зупчаника складно навијена.

У први мах чиниле су ми се изреке и муцања Борина као да им могу наслутити стваралачки образац. Најпре ми се чинило да је посреди онај древни Хорацијев taеdium vitae (сплин, тежак дерт, чама неизлечива) — Грци су били људи радознали: њихова се радозналост (по Аристотеловој дефиницији „човека“) није никад и ничим могла заситити. Отуд нису ни имали faеdium, и оно што цар Соломун зове: „таштина“. Али су, зато, били принуђени на брбљивост, на вечите коловрате ритмова! А ту чамотињу, ко је све није имао! Имали су је и Бајрон и Бодлер и Флобер. Флобер се, штавише, згадио на све речи уопште, на речи као такве, и у додатку свога „Буваре и Пекишеa“ изнео „речник општих места“. Флобер је хтео (тај велики мајстор језика!) да нам згади језик — па да се уопште одрекнемо говора; да нам буде мука говорити, да нам отужно буде изражавати се. А код Боре и нема и једног јединог клишеа. Чим је нешто клише — он га и не осећа. Он га je презриво одбацио, као какав пикавац крџе! Он је, устрептао и загрцнут, живи отпор клишеу, отрцаној фрази, обрту који је изгубио свој занос, душманин „општемместу“. Све је код Боре доживљено. Док га не оживи, не жели ни да му приђе, издалека. Све је своје. Горка чамотиња долазила је код Боре отуд што све ствари треба изразити онакве какве су, без икаквих застрањивања у олако, у отужно, сладуњаво и случајно, без трикова речитости која никада није погодила ни једну суштину. Горка чамотиња долазила је од језивих тешкоћа да се изрази живи живот, да се живи живот и у писању доживи, можда чак и више, но када је настао, долазила је и од вечне опасности да не паднемо у банално гађање речима и падежима. Граматика је тако нека игра која нас води у беспуће. Шта ми је пута Бора говорио: „Писати је теже него орати“. „Писати је бесконачно тешко. Треба све рећи. Треба све рећи. А како да се каже?“ Казати речи, брбљати, удешавати изразе? Па то није то. То никад није то. То је знао, наравно, и Флобер, и толико пута поновио и у делима, и у „Преписци“. Како и шта да се искаже? Ако ударите у правилно подешене обрте — згадите се сами себи! Увек се све отима у неке токове, ритмове, снопове, спојеве! Да ли да им се препустимо? Јер, ваља нагласити само оно што је суштаствено. Ту се муца од узбуђења, од важности улоге, од игре која надмашава сваку игру. (А та је игра, да се тричавим речима искажу: човек и живот).

 

БОРИНЕ ВРЕДНОСТИ

 

У кафаницама и крчмицама на Дунаву, Бора је налазио ситне људе са промашеним животним циљем и извитопереним смерницама. Сваки од њих имао је своју основну духовну озледу, Фројдову „трауму“. Сваки се усредсређивао око те своје крвавеће ране. Сваки је био мученик који пати кад сагледа своју светињу, без које није могао, која га је чинила оним што јесте и није. Сваки је неговао своју рану не да је исцели, него да је сачува, па тако и себе сачува. Више себе тај не би могао ни замислити без ње. Постала му осовина живота, и његово болно зрачење. Свакодневно, свакочасовно. Чак би се у сну враћао њојзи. Све пак остало, изван те ране, било им је споредно и случајно, до смеха, незграпно и нескладно. Сваки је ту своју свету бољку неговао љубавно, уз тисућу милоштa: у себи и за себе. Та му је бољка била једино бecцен-благо, бесценсрећа, бесценјад. Била му је све и сва. Напуштала га није никад, вернија од сваке драгане. Драгана је тренутна ствар и пролазна, пред таквом верношћу. И као они пријатељи вернога багдадскота Берберина из „Хиљаду и једне ноћи" – сваки је од тих промашених имао своју причу, своју узречицу, свој мерак, свој дерт, свој жал и своју песму! Шта су према томе опојном благу била сва блага земаљска, тако прекидна и пролазна! Набеђена блага и нестварна задовољства снобова у Марсела Пруста — можда и широм света, кад се појам уопшти! Међу трагичним опстанцима на Дунаву, Бора је волео нарочито потонуле у клонуло сладострашће неке ситне jалијске Јевреје, „кикирезе“, занатлије, продавце бадема, немогуће посреднике, болтаџије и дућанџије непостојећег еспапа. Они су били саплеменици банкара Бенциона Булије — који је дрмао чаршијом и разроко гледао до Пеште и Беча, и њихових новчаних завода где шуште цифре гласом промуклим — али су, према Бориним речима, имали у својим дамарима више но сви Бенциони у својим Вертхајмовим касама. Имали су: тешки зрачни бол, без иједног празног претрга, имали су непрегорели живот, који је жедно тињао, у њима и у таквим као што су они. Жеђ је та била: за што већом болешћу, која је судбина, која је коб себе саме. Бора је коначно презирао „трулу Европу“ Ђуре Јакшића — од њега je ваљда то он и узео — истим презиром као и Бајрон Европу „франачког краља-трговца“. Бора се ужасавао филистара и рачунских угломера, и справа у срцу и мозгу. Он је мислио са ужасом на савременог Европејца — као на биће лишено осећаја који и сачињавају сав горки и слатки живот, који су бадем у љусци живота. Сматрао је да се Европа претворила у збирке оних баналних сличица што их деца купују и пресликавају. Изгубили cy, мислио је он — смисао доживљаја, смисао света, смисао за пролеће, небо, жубор врела и плавет небеса. Још то је нешто донекле привлачно, хајде, де. А изгубили су смисао и за ствари тобоже непривлачне. Отужан му је био Рафаел, у коме се тада, однекуда, сматрало, код нас, у Београду, да се огледа читава Европа, чији је он, видите ли, врхунац. Зар свет и његове тајне, његове слутње и зебње — у глаткоме и празноме Рафаелу? Па бољи су онда — говорио ми је Бора пред пркосним Мештровићевим статуама у „уметничком одељењу“ — бољи су и сами лецедерски колачи са срцем и огледалом.

Бора је стихијски мрзео законодавца наше књижевности Богдана Поповића и све Богдане (замишљао је да их има милион, ништа лакше него да се запате: где је један, има их и милион), све „запеташе“ и све „књижевне бакале“. До својих реченица долазио је тешко и мучно (запете су му биле справа за мучење и растезање) као и први примитивни пећински људи чија су казивања била пуна напора и патњи (крвавих знојења и грчева), али нагонска и доживљајна. Нагон и доживљај, кроз лакоћу израза и кроз клизаву течност ритмова, као да су се — мислио је Бора — у европској књижевности потпуно изгубили: cве сам Рафаел и горе од Рафаела. Све рафаелише. Европа се прорафаелила, и горе од тога. Бора је сматрао да треба рећи праву истину о животу, а она је тако далеко од уобичајеног глатког ћућора обесвећених речи! Можда и не треба рећи истину, али писац то мора. он једини не сме да лаже. Па када се сретао са тим олаким Мопасанима и подмопасанима, њему се уучинило: да Европа и нема више шта да изрази, да је свршила своје. Остала је празна љуска и лака плева! Нема шта више ни да слаже кад би хтела лагати, не да јој се више ни лаж. И лаж има своје сласти!

 

БЕЗ УЗОРА

 

У књижевности, у то време, Бора је волео само нас, „модернисте“, а пре свега Раку Драинца, кога је једаред, код „Три шешира“ свет изљубио, чак му и руку пољубио, упркос конвенцијама, и своме угледу великог писца! На моје изазивајуће питање (да му измамим одговор): „Онда се ти, Боро, слажеш са грофом Лавом Толстојем, који је у дубокој старости, у својим народским причама и скаскама, отпевао хвалоспев рускоме мужику, јер овај, према њему, једини има морала, и горко плаче кад му се само спомене реч „душа“ (ах душа!)“ — Бора је, једним јединим гадљивим гестом руке, без речи, одбацио од себе и грофа и његове сузе. Није волео пренемагање ни са душом. Волео је поноран, суров и сиров живот, без сурогата. Бора је презирао и саму реч „интелектуалац“ — коју је изговарао са неодољивом гримасом. Сву благочестивост и преподобност позне Толстојеве врсте, све оно дирљиво и загрцнуто код Жан Жака Русоа, код Ромена Ролана, а нарочито код тадашњег љубимца „елите“, бенгалског Рабиндраната, кога су осветљавали бенгалском ватром поетичне нежности и смирене мистике (а чему се он дечурлијски плазио) — све је то Бора звао интелектуалним упропашћавањем великих људских чувстава, стрепњи, слутњи, и још горе. Није он признавао плачевну душевност и зашећерену преподобност. Оне су му биле бљутаве. Није могао ни хтео да замисли живот вазда као „код мајке на крилу“. Гадио се Усудових мезимаца или оних који су се у такав плитки сан заносили. Хтео је по сваку цену нешто опоро и маћијско у животу, што нам даје снаге за отпор и подстрека за снове, што нас држи у атмосфери бајке која је слатка, докле је год неправедна. Живот без горчине био му је живот без сласти. Ја мислим да је и Турке, па чак и пусто турско, намрзао, у једном часу видовитог надахнућа: што су и сувише волели шећерлеме. Сад ми је — рече — и то јасно. Од сласти се изгубе сви зуби, све чврсто, све мушко. Људи који лижу своје непце, који драгају и мазе своја чула, људи који би да своје чувство коначно иживе, да га истерају до краја у руже и рузмарине, били су му одвратни: шкољка мора вечито да пати од свога зрна песка, од кога расте и њен тајни бисер. Сматрао је да треба да буде што више корова. Држао је: ко хоће са чувствима што пре да сврши, да их се отараси, није их ни достојан. Ах ти, што вечно калеме! А да се живи осећањем, ма којим, да се оно домаши и доосећа, ту није доста један живот! Јер треба и да протеку дани и године — да би нас стварно намучиле. Ту би требало сто живота. „Сто жи-во-та“ — понављао је он развлачећи и отежући. Мало је један живот! А можда је и сто живота — мало! Мало! Све је мало — за оно зрно доживљаја, које захтева океане времена око себе! Бора је волео једино те и такве људе, којима није био довољан један живот да у њему пренесу и пронегују оно неколико тешких и отровних заметака праве осећајне суштине. Волео је те и такве људе да сретне и среће на стази живота и сна, на Ујевићевој „стази варке“, која је само по имену варка. Тражио их је, а и налазио свуд. Мислио је да се они највише срећу код нас. У њима је она песничка безграничност, коју је он понекад називао „пусто турско“, а која је, у ствари, свака истинска, исконска лирика. Ње је данас више Но икад и у литератури запада, од Пруста до Фокнера. Чак и Нобелов одбор стао је на то гледиште. Сви се данас слажу са Бором: он је стварно у праву. Велики писци запада нашли су у себи, најзад, снаге да одрину оне олаке благоглагољиве и сањиве жуборе, који сахарински теку и теку, речито и безнапорно, потпомогнути чековним навикама и прастаром човековом склоношћу за поштованом реториком. Реторика нам је дочаравала живот лак, решен, прегледан, и без тајне, живот сагледан до краја, и до краја савладан. Зато је Верлен и предложио да јој „заврнемо шију“. Верлен је хтео отмену реторику да задави, иза бусије у малом свом сокачету праве и проклете поезије. Можда је он и докусурио ту отмену особу?

Питао сам често Бору о Гетеу. Он га је знао кроз написе „разних Богдана“ (како се изражавао). Он је Гетеа, такође, намћорски мрзео — мада је Гетеов „Вертер“ и за Балкан био животворна кап воде, у грозницама светих и наметнутих дужности вајкадашњих. Рекох му: „Гете је гледао извесно чувство радознало да доврхуни — али се после трудио и да га се лиши, да би осетио и друге ствари — да се не би свео сав на једно једино чувство. Дакле, није Гете бежао од осећаја, већ је пожудно захтевао све нове осећајне кризе и ропце. Умирао је, не једаред, већ хиљаду пута. Махнитао је стално и зато је избегао ситно лудило. И од сваког се ропца ослобађао тиме што би га спевао, опевао и допевао. Свако је пак и лудило превазилазио новим.“ Бора је мрзео спас. О Гeтеу се, после ових речи, изразио још горе. Ево његових гестова: једном ми рече, кад смо били пред самим Народним позориштем, на путу за доле, за Скадарлију: „Иди ти даље, ја овде имам да извршим нешто, стићи ћу те.“ Био је тих дана љут на Народно позоpиште и управника његовог (због неких новчаних околности, у којима је био осетљив). И, из освете, он те ноћи изврши дечачки, клошмерлски гест, уз саму зграду позоришну! Можда ће ово изгледати и сувише убого и припросто богобојажљивоме присталици великих потеза. Бора је прибегавао, вазда, животу, и кад би нашао нешто неодољиво-конкретно, чинило му се да је ту најдубљи одговор, па и једини могући. Мрзео је Бора спас, презирао. Мрзео је Бора свакога који би чувству да сагледа међе, крајеве, синоре. Чувства треба да су — безгранична. Сва. Ма како изгледала мала, сићушна. Она само тако изгледају. Треба им дати: простора, времена, подручја. И прошлости и будућности!

 

БЕЗБРОЈ ЗРНАЦА

 

Мрзео је Аристотелову катарзу (спас помоћу уметности). Рећи ћете: Бора и катарза! Бора и Аристотел! Да. Бора и Аристотел, и катарза! Нису то неке привилегије катедарских људи који умеју да изговоре страну реч, и то је све! Наравно, за све је то он имао своје крепке и сочне народске изразе. Друге, рећи ћете, изразе. Али је сваком жилицом својом реаговао на те основне појмове уметности и поезије, на оно што су још Грци ту уловили, у мутној води свога времена, — јер је он само и живео за поезију, налазећи је, и приде, где је нико није тражио: у сваком зpнцету живота. Данас, веле да је и атом зрнаст! Бори је сав живот био у безброју зрнаца! Мрзео је он грчку уметност — оно што је Богдан звао грчком уметношћу. Пре свега, помислите, зато: што су све њене статуе тако лагане и мраморно беле. Он није знао, у то доба, да су оне некада биле бојадисане. Ту је Бора био истинскије надахнут, но Гете и Винкелман, ти обожаваоци хладне и нечовечне белине. Хтео је Бора да статуе буду живе и животних боја. То ми је стално предочавао, уз многе чудесне, рећи ћете и чудне опаске. Гадио се студеног камена. Волео је животну трулеж и сагоревање. Говорим све једнако о статуама — јер смо Мештровићевим киповима били одасвуд окружени у Уметничком одељењу (где су се и водиле све те дискусије). О њима се изражавао и тако (у погледу боја) и још друкчије, много драстичније, грубо, псовачки (у погледу облине и извесних димензија!). Замерао је свима музејима на свету што чувају те голе статуе и наводе људе и жене — нарочито жене — на пожуде, које нису ни природне, ни у складу. А мрзео је, као и глатке статуе, и глатке и равномерне хексаметре грчког песништва, — о, како је мрзео све глатко, што није рапаво, све једнообразно и равномерно, све оно што огавно лаже: да је живот, тобоже, гладак и равномеран, и, што је горе, да такав треба и да буде. И што је још горе: да се ми са тиме слажемо. Нико се са тим не слаже — рече ми он.

Он је сневао о некој књижевности, да је тако назовем, ретких и драгоцених смола: огромни храст човеков, са дубоким разраслим корењем у дубинама земље, са крошњама величанственим, а озлеђен је негде, и ту озледу покрива и брани даноноћно мелемном смолом, крвљу својом. Та се смола точи све кап по кап, и долази из читавог бића, из најосетљивијега праживца. Из онога највреднијега где је животни нагон. Та ведрина, то поуздање, повређени су. Природа се побунила. Колико је таква смола изражајнија, но они бескрајни плодови биљни, од којих се утибају гране! Но она, од издашне и љупке природе, силесија јабука и крушака по воћњацима идиличним. Та је смола најдрагоценија и најодбрамбенија. На њу природа није ни помишљала, као на нешто стално. Таква литература захтева крајњу стваралачку грозницу. Тек је то права сталност.

Најзад, да поменем оне грубе и рапаве речи, без којих не можемо ни мислити на Бору. Те су речи, у ствари, речи од стида, речи речене испод стида. Он се тим речима бранио, као смоковим лишћем. Није хтео да призна: да мисли и сања само о великој, занесеној поезији. Он се тим речима, ето, бранио од немиле радозналости људске: да људи не проникну у његову тајну, не разгласе, и тиме је не обесвете.

 


Станислав Винавер (1891—1955) је био српски књижевник и преводилац са француског, енглеског, руског, чешког, пољског и немачког језика, а први је превео на српски Хашековог „Доброг војника Швејка“, Раблеовог „Гаргантуу и Пантагруела“, Керолову „Алису у земљи чуда“, Твенове „Доживљаје Тома Сојера“... Противник је књижевног „законодавства“ Скерлића и Поповића. Његова дела: „Приче које су изгубиле равнотежу“ (1913), „Мисли“ (1913), „Варош злих волшебника“ (1920), „Громобран свемира“ (1921), „Чувари света“ (1926), „Икаров лет“ (1937), „Ратни другови“ (1939), „Европска ноћ“ (1952), „Језик наш насушни“ (1952), „Заноси и пркоси Лазе Костића“ (1963)... У балканским ратовима и Првом светском рату учествовао је као добровољац, један од 1300 каплара. Био је поручник у славном Ђачком батаљону, прешао је голготу повлачења преко Албаније и на Крфу се ангажовао као уредник Српских новина и радио као службеник Државног пресбироа. Други светски рат провео је у немачком логору Оснабрик.