Војиславу П. Живковићу

Драги Војче,

Сећаш ли се када једног дана дођох к теби. Седео си на једном сандуку усред твоје радње, разграбљене али ипак поново отворене и почеле тек да се уређује и прорађује.

- Шта радиш, роде? – ословљавам те с осмехом.

- Петљам, као увек – одговараш ти.

Силазиш са сандука, идеш испред мене у своју канцеларију и, затварајући врата за нама двојицом, снисходљиво, трепћући својим паметним очима и чисто стидећи се, саопштаваш ми у поверењу:

- Знаш шта, роде! Мени је радња, хвала богу, пошла мало боље. И за сада могу сто до сто педесет круна месечно да ти дајем. Ако ти будеш умро, нећу тражити од твојих; ако ја будем, да мојој деци вратиш...

И да би избегао захваљивање, излазиш из канцеларије, наређујеш помоћнику у радњи:

- Тико, од меса, масти, млека што будемо куповали за нас, одвајаћеш увек и за г. Бору.

Од тада, моја кућа није била оскудна ни оскудевала у нечему. Од тада, снабдеван и братски потпомаган од тебе, ја сам могао слободније да дишем и да преживим најстрашније дане у животу.

Читаоци ће моћи и сами да виде твоје велико срце. А ја, у име моје и моје породице, као и оних осталих, како оних ослобођених од интернирања, од затвора, тако и сиротих оних жена и деце који су, не знајући ко им шаље, помагани од тебе, посвећујем ти ове редове. Не сматрам да овим одужујем свој дуг према теби, већ сматрам за своју дужност да ти подигнем трајан помен, како теби , тако и блаженим сенима твоје мајке и оца који су те родили.

Твој Бора

Војиславу П. Живковићу, трговцу, Београд – Теразије