ОСТАРЕО ЈОШ НА ПОЧЕТКУ

Игор Маројевић, Београд

На питање ове анкете, мојој незнатности намеће се амбивалентан одговор. С једне стране, реч је о аутору који је у делима попут Нечисте крви односно Божјих људи антиципирао значај психоаналитичког, односно бабељевско писмо о комуни друштвено изопштених, те поетику микроприче, чији је, након Марка Миљанова Поповића, практично зачетник у српској књижевности. С друге стране, такође гледано из угла духа времена, не као интелектуалне моде, већ супстанцијалне филозофске и књижевне – па и социолошке и психолошке – категорије, Борисав Станковић је као стваралац био остарео већ у доба објављивања својих књига. Нечисту крв објавио је 1910, у доба када је експресионизам већ харао европским књижевностима. Станковић је био веома експресиван, али не и експресионистичан, што не указује на мане његове поетике, осим, посредно, на њену заосталост: уместо да свој несумњиви таленат, пре свега дар за описивање еротског набоја, увије у неки од модернистичких начина испољавања, својствених његовом времену, написао је деветнаестовековно реалистички и натуралистички, па чак и импресионистички роман. Такође, филозофија доброг дела његовог стваралаштва – изузимајући пре свега велико дело Божји људи – прилично је једноставна: жалба за младошћу, туга за старим, а чак и тамо где крши ограничења националне књижевности, па индивидуализује жену као јунакињу, она је издвојена примарно лепотом. Мојој незнатности се Нечиста крв чини, нажалост, као увелико окаснела и маловарошка варијанта Госпође Бовари Гистава Флобера. Критика је за његовог вакта била већином преоштра према Станковићу, па је у првом делу његове каријере у пишчевој неправилној синтакси и експериментима с тиме умела да нађе чак неписменост, с чим је у пакету пејоративно помињана оријенталност његовог стваралаштва, док је његов рад и боравак у окупираном Београду умео да послужи као окидач негативних критика његовог писма. С друге стране, део критике је после његове смрти желео да исправи неправду претерујући: Новица Петковић је Нечисту крв прогласио првим модерним српским романом, а Милан Богдановић је вечите дилеме о Станковићевој синтакси компромисно решио тако што ју је назвао муцавошћу генија. И у доба када је то написао, појам генија увелико је посматран са скепсом. Много противречности, па је зато и одговор моје незнатности амбивалентан. Он, мање-више, гласи: Бора Станковић је за сто година веома остарео, али не и његови мемоари Под окупацијом и, наравно, књига кратке прозе Божји људи.

 

Анкета

Ненад Марић, Врање

МИ СМО ЊЕГОВ ПАТЕНТ

У једној рецензији за моје стваралаштво упоредили су ме са Бором Станковићем. Било је мало претерано, али, признајем, ласкало ми је. Какав лик и дело! Незаборавно и незаобилазно! Опет, у једној преписци са писцем из Ниша, дошли смо до Боре....

Борис Лазић, Ница (Француска)

ПРВИ МЕЂУ ЈЕДНАКИМА

У Ницу, у својеврсни, добровољни егзил, понео сам, из кућне библиотеке, само најнужније. Кад сам примио позив да се одазовем овој анкети, поглед ми је одмах пао на Сабрана дела Боре Станковића у издању београдске Просвете из 1974, насукана о зид...

Жељко Поробија, Марушевац (Хрватска)

СТАНКОВИЋ СЕ НЕ МОЖЕ ИЗБАЦИТИ

Моје прве асоцијације на Станковића врло су особне и приватне. Мамино је подузеће (Београдска конфекција БЕКО) сваке године давало казалишне карте за Коштану и Нечисту крв. И обавезно смо ишли, то је била мамина улога у мом књижевном образовању....

Веселин Гатало, Мостар

ОД ТРАГА ВРЕМЕНА ДО ТРАГА У ВРЕМЕНУ

Процес старења великана обрнуто је пропорционалан величини и снази онога што је оставио иза себе. Тако можемо рећи да је Бора Станковић млађи него икад, било да се говори о језику, о квалитету писања или о Станковићевим писанијима – бесмртним...

Угљеша Шајтинац, Зрењанин

СВЕВРЕМЕН

Бору Станковића имамо да упамтимо по невероватној преданости грађењу карактера јунакиња његове прозе. По томе, он није само модеран за своје време, већ је свевремен. Моћ понирања у тајне душе и порекло људског разочарења одраз су његовог...

Саша Стојановић, Лесковац

СВЕ ЈЕ ИСТО, САМО БОРЕ НЕМА

Парадоксално, али истинито: дело Боре Станковића све је млађе и млађе, Коштана и Нечиста крв све актуелније, велико Врање постаје7 Књижевни додатак све мање и мање, опасно се приближавајући броју житеља из Бориних дана! Међутим, није ова апсурдна...

Мирко Демић, Крагујевац

УЗОР И ПРЕТЕЧА

Још за Борина живота, када се његова стваралачка луча полако гасила од тешка живота и најезде силесије родољубаца и завидника, јављала се једна генерација писаца која је у њему видела књижевног узора и претечу. Реч је, наравно, о генерацији којој...

Зоран Димић, Врање

СУДАР

Иако се нама можда чини да је другачије, сто година није много. Са становишта појединачног људског живота вероватно то јесте тако, али са становишта развоја књижевности једног народа, регије, континента, или боље, размеђа континената, то је тек...

Ранко Павловић, Бањалука

МЛАЂИ ОД СЕБЕ

Изузму ли се Коштана и Мргуда, међу којима је више разлике него сличности, не знам шта друго у тематско-мотивском погледу снажније повезује Борисава Станковића и Петра Кочића, али код год помислим на једног од ових класика српске књижевности који...

Ранко Рисојевић, Бањалука

САВРЕМЕНИК

У анкетама и интервјуима, својим одговорима писци углавном преобликују питања. Тако и ја, постављено питање о савремености Боре Станковића посматрам као класично, од времена Јана Кота и његовог дјела Шекспир наш савременик, да ли је и колико је,...

Душка Врховац, Београд

НЕЈЕ ОСТАРЕЈА НИ Д'Н

Овако шеретски наслов, помало предновогодишње наштимован, може да повуче на оно може да буде, али не мора да значи. Код мене, међутим, сам помен имена Боре Станковића буди оне најдубље поре сећања на језик и време који, и када су већ под патином...

Небојша Озимић, Ниш

МИ СМО, НА ЖАЛОСТ, ИСТИ

Сви ми којима се друштвена и свака друга свест формирала кроз матрицу нашег лепог и мучног југа кроз дела Сремца и Станковића, вероватно смо прихватили склоност ка дерту и непрестаном присећању на ''оно наше што беше''. Толико су живи ликови из...

Љиљана Пешикан -Љуштановић, Нови Сад

ДАНАС ВИШЕ ПРУЖА

Најкраћи, а верујем и најтачнији одговор био би – нимало. Напротив, детаљно истраживан, много вољен, али и порицан, он ми се данас чини подстицајним и отвореним за нова читања, било у кључу студија културе, било у кључу постколонијалне критике...