ПРВИ МЕЂУ ЈЕДНАКИМА

Борис Лазић, Ница (Француска)

У Ницу, у својеврсни, добровољни егзил, понео сам, из кућне библиотеке, само најнужније. Кад сам примио позив да се одазовем овој анкети, поглед ми је одмах пао на Сабрана дела Боре Станковића у издању београдске Просвете из 1974, насукана о зид, уредно сложена до Романа о Лондону Милоша Црњанског, прича Вељка Петровића и поезије Растка и Настасијевића. То је тврдо укоричено, шивено издање чији је папир и данас, после толико година, пријатан на додир и који добро упија оловку. Јер, док читам, ја волим да подвлачим. Тако добивам, с временом, слику не само тадашњих реакција на текст, него и на њих надодата и тренутна, све то у виду лакших или дебљих наслага графитних пруга, квачица, шара или којечег још за чију сврху немам поузданог објашњења, али што је одраз мојих, верујем, живих одјека на текст. Посебно ме се дојмио Газда Младен, који је, и данас, сматрам, велик, а занемарен. Модеран роман, огроман, капиталан. Нико, као он, до тада – уз изузетак Кочића – није тако јасно сликао душевна превирања појединца ухваћеног у процепу између порива властитог бића и ишчекивања непосредне околине. Нико тај јарам патријархалности није изразио скоро па античким патосом, онаквим смислом за кобно и судбоносно, онако концизно: „Умрећу рањав и жељан.“ Парадигматично за цео Балкан! Кључ разумевања нашег каскања за еманципованим светом! Мотиви те врсте код Андрића или Црњанског, јасно је, потичу од Боре. Поетска проза Црњанског налази у његовој прози своје оправдање. Андрићеви божјаци далека су сабраћа Бориним. Мотив је, уосталом, толико јак да су, почетком миленија, Марковић и Павковић објавили изузетну антологију прича о разореним биографијама генерације постјугословенског света под насловом Божији људи (и ту сам књигу понео са собом, у Ницу), недвосмислено се позивајући на Бору Станковића и његов свет. Дакле, неколико мотива и поступака је било кључно за даљи развој и гранање српске прозе и за изградњу наше модерне класике. Али рећи то, то још није довољно за јасније истицање значаја Бориног. Он је сликар унутрашењг света, он је приповедач дома, њему је страна епика, и сав је предан истини душе. Он и ствара из душе (отуда дело у фрагментима). И не само да слика психолошку стварност појединца, него је он у истој мери творац интимискичог приповедања. Нико тако добро, тако непосредно и са толико топлине и омамног не слика породични живот османлијских хришћана (Певци). Његова велика трилогија, коју је започео у једном маху, нажалост, дошла је до нас у фрагментима. Нечиста крв је заокружено и готово дело. Газда Младен и заокружен и безмало па готов. Певци су дати у наговештају, започети у једном дивом замаху, прекид је нагао, и само местимично друге, расуте приповетке Станковићеве би могле да дају заокружену слику те романескне грађе. То је човек кога је ломио окупатор а сломила руља ратних и поратних шпекуланата, недостојних име да му изговоре. Све што је дао слило се у перфектне реченице. У језику, у ритму је узоран и ненадмашан. Желео бих да нагласим: Скерлић је, у свом истицању здравља и утилитаризма, идеологије и уопште, политичког у литератури, суживши и неопростиво упростивши Аристотелово схватање о човеку као друштвеном бићу, форсирао, уз вреднијег Ракића или Ускоковића, низ баналних, данас оправдано заборављених имена, да би му се онда - ето знака дубље правде - догодили Бора и Дис, који су отворили нове, бескрајне могућности за певање и мишљење. Сва нам модерна класика потиче од Боре. Он је први међу једнакима.

 

Анкета

Ранко Павловић, Бањалука

МЛАЂИ ОД СЕБЕ

Изузму ли се Коштана и Мргуда, међу којима је више разлике него сличности, не знам шта друго у тематско-мотивском погледу снажније повезује Борисава Станковића и Петра Кочића, али код год помислим на једног од ових класика српске књижевности који...

Саша Стојановић, Лесковац

СВЕ ЈЕ ИСТО, САМО БОРЕ НЕМА

Парадоксално, али истинито: дело Боре Станковића све је млађе и млађе, Коштана и Нечиста крв све актуелније, велико Врање постаје7 Књижевни додатак све мање и мање, опасно се приближавајући броју житеља из Бориних дана! Међутим, није ова апсурдна...

Зоран Димић, Врање

СУДАР

Иако се нама можда чини да је другачије, сто година није много. Са становишта појединачног људског живота вероватно то јесте тако, али са становишта развоја књижевности једног народа, регије, континента, или боље, размеђа континената, то је тек...

Веселин Гатало, Мостар

ОД ТРАГА ВРЕМЕНА ДО ТРАГА У ВРЕМЕНУ

Процес старења великана обрнуто је пропорционалан величини и снази онога што је оставио иза себе. Тако можемо рећи да је Бора Станковић млађи него икад, било да се говори о језику, о квалитету писања или о Станковићевим писанијима – бесмртним...

Душка Врховац, Београд

НЕЈЕ ОСТАРЕЈА НИ Д'Н

Овако шеретски наслов, помало предновогодишње наштимован, може да повуче на оно може да буде, али не мора да значи. Код мене, међутим, сам помен имена Боре Станковића буди оне најдубље поре сећања на језик и време који, и када су већ под патином...

Небојша Озимић, Ниш

МИ СМО, НА ЖАЛОСТ, ИСТИ

Сви ми којима се друштвена и свака друга свест формирала кроз матрицу нашег лепог и мучног југа кроз дела Сремца и Станковића, вероватно смо прихватили склоност ка дерту и непрестаном присећању на ''оно наше што беше''. Толико су живи ликови из...

Угљеша Шајтинац, Зрењанин

СВЕВРЕМЕН

Бору Станковића имамо да упамтимо по невероватној преданости грађењу карактера јунакиња његове прозе. По томе, он није само модеран за своје време, већ је свевремен. Моћ понирања у тајне душе и порекло људског разочарења одраз су његовог...

Мирко Демић, Крагујевац

УЗОР И ПРЕТЕЧА

Још за Борина живота, када се његова стваралачка луча полако гасила од тешка живота и најезде силесије родољубаца и завидника, јављала се једна генерација писаца која је у њему видела књижевног узора и претечу. Реч је, наравно, о генерацији којој...

Ненад Марић, Врање

МИ СМО ЊЕГОВ ПАТЕНТ

У једној рецензији за моје стваралаштво упоредили су ме са Бором Станковићем. Било је мало претерано, али, признајем, ласкало ми је. Какав лик и дело! Незаборавно и незаобилазно! Опет, у једној преписци са писцем из Ниша, дошли смо до Боре....

Жељко Поробија, Марушевац (Хрватска)

СТАНКОВИЋ СЕ НЕ МОЖЕ ИЗБАЦИТИ

Моје прве асоцијације на Станковића врло су особне и приватне. Мамино је подузеће (Београдска конфекција БЕКО) сваке године давало казалишне карте за Коштану и Нечисту крв. И обавезно смо ишли, то је била мамина улога у мом књижевном образовању....

Ранко Рисојевић, Бањалука

САВРЕМЕНИК

У анкетама и интервјуима, својим одговорима писци углавном преобликују питања. Тако и ја, постављено питање о савремености Боре Станковића посматрам као класично, од времена Јана Кота и његовог дјела Шекспир наш савременик, да ли је и колико је,...

Љиљана Пешикан -Љуштановић, Нови Сад

ДАНАС ВИШЕ ПРУЖА

Најкраћи, а верујем и најтачнији одговор био би – нимало. Напротив, детаљно истраживан, много вољен, али и порицан, он ми се данас чини подстицајним и отвореним за нова читања, било у кључу студија културе, било у кључу постколонијалне критике...

Игор Маројевић, Београд

ОСТАРЕО ЈОШ НА ПОЧЕТКУ

На питање ове анкете, мојој незнатности намеће се амбивалентан одговор. С једне стране, реч је о аутору који је у делима попут Нечисте крви односно Божјих људи антиципирао значај психоаналитичког, односно бабељевско писмо о комуни друштвено...