САВРЕМЕНИК

Ранко Рисојевић, Бањалука

У анкетама и интервјуима, својим одговорима писци углавном преобликују питања. Тако и ја, постављено питање о савремености Боре Станковића посматрам као класично, од времена Јана Кота и његовог дјела Шекспир наш савременик, да ли је и колико је, уколико јесте, Бора Станковић наш савременик. Или, да идем даљем, колико је дјело овог писца данас музејска творевина нашег језика и њему припадајуће књижевности, а колико, пак, жива ријеч у којој данашњи читалац може да пронађе живот невременски омеђен и, сходно томе, да бартовски ужива у тексту? Да бих заоштрио одговор, изнијећу тезу која је можда негдје била натукнута, али никада у овом облику. Она гласи: Бора Станковић је јединствена појава наше књижевности по своме удаљавању од епског и прихватању усамљеност лирског субјекта. Ма колико епска традиција говорила и о драмама љубави, она остаје приповиједање о колективном. Лирско само и искључиво о појединачном, отуда о универзалном. Није, на примјер, Хасанагиница класична епска пјесма, него баладична лирска прича о трагици жене у патријархалном друштву. Бора Станковић својим дјелом говори о универзалној теми трагике готово сваког човјека, самим тим што је човјек и што постоји у простору и времену. Тај човјек је варошки, супротно Кочићевим трагичним Змијањцима, сељацима. Кочић не познаје и не разумије град, зато га и не воли. Тако ова двојица савременика покривају ондашње српство, варошко и сељачко. Шта их спаја? Вјера у завичајни језик који чува народно памћење. Својим дјелом, нарочито Нечистом крви Бора Станковић се утемељио у српску историју преко језика, локалног, изван норме, љутећи и плашећи оне који нису разумијевали моћ језика, као што нису ни разумијевали југ Србије, Македонију и Косово. Они су разумијевали само моћ идеја. На примјер, говорило се да је језик Слободана Јовановића најљепши српски језик. Он је можда лијеп за себе, али углавном испражњен од талога живота у испарцелисаном српству, није говор, јер тим језиком нико не збори. То је језик Београда који се спремао да једном постане престоница јужних Словена. Кад то постане, он неће разумиејвати језик своје периферије која је много већа него што је поглед с Калемегдана. Као младић, улазећи у књижевност, вјеровао сам у тај нормирани српски језик, који сам налазио у преведеној литератури. Туђио сам се од језика Стерије, Матавуља, Станковића, Кочића, чак и Ћопића. Нисам према њему осјећао никакву присност. Био сам као репа без коријена, која је умислила да може и тако да опстане. Требало је времена да схватим да то тако не иде. Заобилазним путевима, стазама, пречицама, прилазио сам стварном српском језику, набијеном смислом живота, какав је био и какав је опстао. У мени се појавио одређени отклон, помало и бунт према нормираном језику који проповиједа да је ово или оно погрешно, неграматично, неправописно. С једне стране у српским лингвистичким круговима дијелактологија је једина цвјетала, с друге, није се знало шта са живим српским говорима. Хтјело се њима прописати провинцијалност, некњижевност. Самим тим што уз дјела тих писаца треба и рјечник, она су ипак другоразредна. У зрелим годинама, што значи прилично касно, схватио сам величину управо те књижевности. Оно што ме је као гимназијалца одбијало од лектирских дјела наших класика, сада ме привлачи – та љепота и моћ језика. Муке савременика с тим језиком јесу истинске муке с нашом историјом која је садржана у тим српским говорима. Оса језичке вртње је једна, српски вуковски језик, који је полицентричан, али њена обухватност је тако различита. Сваки писац има свој језик, као што свака покрајина има своју локалну историју. Неразумиејвање тог језика од стране центра једнако је неразумијевању те историје. У њеном је фокусу човјек, у сталним мијенама али и са констатним људским осјећањима. Његов однос према свијету је сав у језику. Сав у пјесми, у патњи, у зазивању младости, своје и свога свијета. То је Бора Станковић како га ја већ годинама доживљавам и какав ми је потребан као језички хљеб наш насушни. Сав је он од живота, од нерва, од дрхтаја који ће постојати у нама док је српског језика. Не можемо га доживљавати у неком другом језику, он је јединствен.

 

Анкета

Зоран Димић, Врање

СУДАР

Иако се нама можда чини да је другачије, сто година није много. Са становишта појединачног људског живота вероватно то јесте тако, али са становишта развоја књижевности једног народа, регије, континента, или боље, размеђа континената, то је тек...

Небојша Озимић, Ниш

МИ СМО, НА ЖАЛОСТ, ИСТИ

Сви ми којима се друштвена и свака друга свест формирала кроз матрицу нашег лепог и мучног југа кроз дела Сремца и Станковића, вероватно смо прихватили склоност ка дерту и непрестаном присећању на ''оно наше што беше''. Толико су живи ликови из...

Жељко Поробија, Марушевац (Хрватска)

СТАНКОВИЋ СЕ НЕ МОЖЕ ИЗБАЦИТИ

Моје прве асоцијације на Станковића врло су особне и приватне. Мамино је подузеће (Београдска конфекција БЕКО) сваке године давало казалишне карте за Коштану и Нечисту крв. И обавезно смо ишли, то је била мамина улога у мом књижевном образовању....

Душка Врховац, Београд

НЕЈЕ ОСТАРЕЈА НИ Д'Н

Овако шеретски наслов, помало предновогодишње наштимован, може да повуче на оно може да буде, али не мора да значи. Код мене, међутим, сам помен имена Боре Станковића буди оне најдубље поре сећања на језик и време који, и када су већ под патином...

Игор Маројевић, Београд

ОСТАРЕО ЈОШ НА ПОЧЕТКУ

На питање ове анкете, мојој незнатности намеће се амбивалентан одговор. С једне стране, реч је о аутору који је у делима попут Нечисте крви односно Божјих људи антиципирао значај психоаналитичког, односно бабељевско писмо о комуни друштвено...

Саша Стојановић, Лесковац

СВЕ ЈЕ ИСТО, САМО БОРЕ НЕМА

Парадоксално, али истинито: дело Боре Станковића све је млађе и млађе, Коштана и Нечиста крв све актуелније, велико Врање постаје7 Књижевни додатак све мање и мање, опасно се приближавајући броју житеља из Бориних дана! Међутим, није ова апсурдна...

Веселин Гатало, Мостар

ОД ТРАГА ВРЕМЕНА ДО ТРАГА У ВРЕМЕНУ

Процес старења великана обрнуто је пропорционалан величини и снази онога што је оставио иза себе. Тако можемо рећи да је Бора Станковић млађи него икад, било да се говори о језику, о квалитету писања или о Станковићевим писанијима – бесмртним...

Мирко Демић, Крагујевац

УЗОР И ПРЕТЕЧА

Још за Борина живота, када се његова стваралачка луча полако гасила од тешка живота и најезде силесије родољубаца и завидника, јављала се једна генерација писаца која је у њему видела књижевног узора и претечу. Реч је, наравно, о генерацији којој...

Угљеша Шајтинац, Зрењанин

СВЕВРЕМЕН

Бору Станковића имамо да упамтимо по невероватној преданости грађењу карактера јунакиња његове прозе. По томе, он није само модеран за своје време, већ је свевремен. Моћ понирања у тајне душе и порекло људског разочарења одраз су његовог...

Ранко Павловић, Бањалука

МЛАЂИ ОД СЕБЕ

Изузму ли се Коштана и Мргуда, међу којима је више разлике него сличности, не знам шта друго у тематско-мотивском погледу снажније повезује Борисава Станковића и Петра Кочића, али код год помислим на једног од ових класика српске књижевности који...

Ненад Марић, Врање

МИ СМО ЊЕГОВ ПАТЕНТ

У једној рецензији за моје стваралаштво упоредили су ме са Бором Станковићем. Било је мало претерано, али, признајем, ласкало ми је. Какав лик и дело! Незаборавно и незаобилазно! Опет, у једној преписци са писцем из Ниша, дошли смо до Боре....

Љиљана Пешикан -Љуштановић, Нови Сад

ДАНАС ВИШЕ ПРУЖА

Најкраћи, а верујем и најтачнији одговор био би – нимало. Напротив, детаљно истраживан, много вољен, али и порицан, он ми се данас чини подстицајним и отвореним за нова читања, било у кључу студија културе, било у кључу постколонијалне критике...

Борис Лазић, Ница (Француска)

ПРВИ МЕЂУ ЈЕДНАКИМА

У Ницу, у својеврсни, добровољни егзил, понео сам, из кућне библиотеке, само најнужније. Кад сам примио позив да се одазовем овој анкети, поглед ми је одмах пао на Сабрана дела Боре Станковића у издању београдске Просвете из 1974, насукана о зид...